" Fotografija se ne stvara samo sa kamerom. U čin fotografisanja ti unosiš sve slke koje si video, knjige koje si pročitao, muziku koju si slušao i sve ljude koje si voleo."
Ansel Adams
SAVRŠENA RAVNOTEŽA POSTOJANJA
Elegancija života i gracioznost oblika prisutni su na svakom koraku prastarih šuma panine Čemernik. Samo u ovakvim eko rezervatima, gde čovek godinama ništa nije menjao ili prepravljao, možete videti na delu i punom sjaju veličanstvenog umetnika prirodu. Mlade bukve i breze paradiraju kao gorske vile, one stare stoje kao drevni čuvari na ulazu u srednju zemlju. Ogromne stene i stabla izranjaju iz zemlje kao izvajane rukama Rodena, Đakometija ili Mura. Za umetnika to je galerija skulptura na otvorenom, a ne izvor drvne građe i ogreva.
Takve šume su idealno prirodno stanište. Ona su dom za sve, tamo ima mesta za svakoga, i svi se prilagođavaju životu u tom prostoru. To je njihova kuća i niko od njih nije lud da seče granu na kojoj sedi. Jedino čovek prilagođava planetu svojim potrebama vodeći računa samo o sebi. Naša grana odavno krcka ispod nas a mi taj zvuk uporno ignorišemo. Znanje i nauka su nam dali moć da stvaramo i menjamo svet oko nas po našoj volji, ali čovečanstvo nije zrelo za nju. Čovek se stavio u ulogu gospodara ovog sveta koji zna sve najbolje i nemilice troši zajedničke resurse. Uništava prirodu bez želje da razume svet oko sebe i prilagodi mu se na zajedničku korist.
Ove fotografije su nastale sredinom devedesetih godina kao deo ciklusa o netaknutoj prirodi pod nazivom "Kosmička Harmonija". Boravak u njoj i srednjoškolska ljubav prema Astrofizici imali su veliki uticaj na moje razumevanje sveta u kojem živimo. Kosmos je u neprestanom kretanju i gravitacionoj ravnoteži i sav život u njemu prolazi kroz cikluse da bi se u jednom trenutku, kada prođe sve faze, vratio na početak. Priroda ima savršen algoritam životnih ciklusa rađanja, obnavljanja i nestajanja. On, nažalost, funkcioniše samo tamo gde nema čoveka. Priroda je sposobna da zaceli sve svoje rane i obnovi život iz početka. Ona je nesebična da isceli i svog glavnog neprijatelja - čoveka. U šumi ni smrt ne predstavlja kraj jer drvo koje je palo postaje most preko reke za životinje ili sklonište za ptice.Na jednom kraju šume život se rađa a na drugom umire. Tamo gde ga nema rađa se novi a tamo gde ga ima više vrši se selekcija.
Prosto rečeno - priroda teži ravnoteži.
.
BREZE - PRIČA O NESTAJANJU
Na planini Čemernik Metlika je ime za brezu jer su od njenih grana meštani vekovima pravili metle. Među njima postoji jedna narodna izreka koju sam čuo još kao dečak : " Metlika mete ". U ovim krajevima njeno iznenadno pojavljivanje i razmnožavanje oni su doživljavali kao loš znak jer tamo gde bi breza počela naglo da se širi obično bi se vremenom iselili stanovnici - kao metlom pometeni. Za primer navodili su sela koja su se kompletno iselila pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka a od njih nije ostalo ni traga.
Nisam to kao mladić uzimao za ozbiljno i smatrao sam ih babskim pričama iz davnina. Međutim, krajem devedesetih, u želji da prvi put obiđem selo i planinu Ostrozub, dobio sam nagoveštaj kakva budućnost čeka taj kraj Srbije. Sa gomilom teške foto opreme na leđima uputio sam se kroz guste bukove šume pokušavajući da pronađem ostatke nekadašnjih puteva, kojima niko decenijama nije prošao. Obzirom da su livade zarasle u paprat, žbunje i breze, sigurno bih se izgubio da nije šume u kojoj su usečeni putevi u strme planinske padine još uvek bili očuvani i prohodni. Naposletku, posle više sati pešačenja, našao sam se pred sumornom scenom : napuštene i urušene kuće, poupani prozori, razvaljena vrata, ni kučeta ni mačeta, ni jednog jedinog stanovnika. Urušene zidine kuća stajale su kao spomenici i jedini dokaz da su tu nekada živeli ljudi. O kakvoj se divljini radi najbolje govore reči starosedelaca po mom povratku u očevo rodno selo : "Lele kude projde! Lumav li si? Će te izedu vuci i divlje svinje po tia šumaci".
Danas , više od dvadeset godina kasnije, situacija je slična u većini mesta na Čemerniku. Stanovništvo se iselilo a kuće ostale prazne. Udaljena i usamljena sela kao što su Bankovce, Rajčetine, Pavličine, Dećeve i mnoga druga, čeka ista sudbina kao Ostrozub. Breze se iz godine u godinu nesmetano šire jer se livade ne kose a njive ne obrađuju. Ljudi više nema a priroda nesmetano buja oslobođena ljudskih stega. Jedina uteha je njena neizmerna lepota koja pleni i isceljuje posmatrača. Ove fotografije ostaju da nas podsećaju kakvu smo lepotu napustili i zapustili da bi smo, zarad malo većeg komfora i novca, bili okruženi banderama umesto šumama, pili vodu iz fabrike a ne sa izvora i udisali smog umesto nektara cvetnih livada.
A čovek tek sa godinama postane svestan snage i istine narodne mudrosti i predanja.
PODELITE STRANICU